Domaćica

Nekad je, dok sam ja bila dete i dok se verovalo u Tita, Beobanku i bolje sutra, akcija Štediša sam, crtam, pišem bila omiljena u školama. Najbolji koji naškrabaju nešto dobiju kasicu za sitne pare i štednu knjižicu za krupne. A štedna knjižica onako kao pasoš, onaj stari, ne ovaj koji još nisam naručila! S oproštenjem, prvo me zezala potvrda o državljanstvu, a sad je broj u pitanju! Došlo vreme da se sve radi na broj. Ako ćeš pasoš, ustani sabajle i uzmi broj. Ako ćeš da budeš bolesna, ustani još ranije, ako si zbog bolesti uopšte i spavala, i uzmi broj! E sad, kvaka je da kod lekara možeš i privatno, tj. plati pa uživaj u blagodeti, sem ako odabereš one sumnjive kojima bolesnici rutinski umiru. A i ovako ćemo svi d aumremo nekad! Još od rodjenja smo se neizlečivo razboleli od života!

U medjuvremenu, ja svoj život trošim svakojako. Izmedju ostalog, imam neke nove rukotvorine. Spremam ... pa recimo da pokušavam da konačno unovčim svoj veliki hobi.

Uživajte, kao što ja jesam radeći!

Za početak, torbe!

Treba li bilo šta da kažem! Sem da samjako ponosna! I da nisam skromna! A što se i ne bih hvalila, kad umem!

(Ono, ne treba se hvalisati je izum nesposobnih, sve mi se čini!)

To što mene nema, ne znači da nisam vredna! (Jako volim ovu dvostruku negaciju, mrzim engleski u kome je nema! Baš je lepo reći nikako nisam, ili nemam ni jednu, ili ostale primere smislite sami!)

I da, sad vidim da su mi fotografije na pogrešnom mestu. Ništa, onda drugi put!

Znate, sve to ima veze u stvari sa lošim tv programom! Sednem da odomorim noge (renoviranje prizemlja u punom jeku), uzmem heklanje da rasteretim misli, i kao, pogledaću nešto na tv. Program grozan, da grozniji ne može biti, pa moje heklanje lepo napreduje.

Stolnjačić je četvrtast, ali mi mnogo lepo da slikam ne terasi, na okruglom stolu. Dimenzija je 75 x 75 cm. Poslužiće za na mašinu za veš, recimo, kad i kupatilo bude gotovo (tj. renovirano).

Eto!

I da, voli vas vaša Domaćica!

Nego, sredjujem kujnu (trpezariju i tako to), pa ko velim da uradim malKo zavesica za razne delove. Izmerila ja sve, beli konac, valjda će ići čipkica na onaj isti žuto-beli kanafas, pa ispalo ovo:

Razne veličine moje "gradjevinske" majstorije uslovile i drugu veličinu, pa ispalo ovo:

Što bi rekla baba Milijana, tu iz "susedno selo", što otojč saranila i sedmog muža "neje ti ovo loša rabota, nego od tije ne rastu muškarci u krevet!"

Nadjoh nekada davno simpatičan šareni materijal, onako puplinskog kvaliteta, ma stvoren za bluzicu. Moja megalomanija na delu se ovog puta pokazala dobrom, pa sam imala dovoljno materijala za tuniku.

A detaljčić su rukavčići! 

Višnje u dvorištu sam nasledila, što bi značilo da ih nisam ja birala i sadila, pa sad ne mogu da se bunim. Doduše, od četiri drvceta, dva su jako mala i mlada, ali su marele. Druga dva su veća i rodna, ali su onako malo kiselkaste. I gle čuda, te kiselkaste u stvari prve rode, pa nam se svima u kući dobro skupe usta. Nezajažljivi smo, znam.

Ja ugrabim da napravim i neki kolač. Posebno svi volimo najjednostavniju varijantu VOĆNOG KOLAČA.

Umititi 2 jaja sa 4 šoljice (za kafu) šećera i praškom za pecivo.

Dodati šoljicu i po ulja i 2 šoljice mleka.

U to dodati 4 šoljice brašna i mutiti da postane glatko testo.

 Peći u prethodno zagrejanoj rerni jedno 5 minuta (ili možda i manje, proveravajte). Ne treba da se uhvati korica, jer treba dodati višnje ravnomerno po kolaču.

Peći još petnaestak minuta na 250 stepeni.

Proveriti da li je pečen, naravno, ovo važi za moju rernu. A proverava se tako što bocnete kolač tamo gde je najdeblji viljuškom (nožem, štapićem...) i kad je izvadite, NE SME da ostane na njoj ništa.

Iseći, ko voli nek pospe prah šećerom (mi u kući ne volimo) i uživajte.

Voli Vas vaša Domaćica.

Malo kanafas platna, konca i veštih ruku, i doručak na terasi može da bude predivan!

Čipka ne mora da bude komplikovana, važno je da u svakom ubodu heklice bude ljubavi i zadovoljstva!

Završila sam tuniku za seku! Ima matursko u subotu, valjda (profa je, ide s decom), pa je već počela da kuka kako nema šta da obuče, i tako to... Naravno da je to daleko od činjeničnog stanja ormara, ali, mi žene smo takve!

A i kako bi onda nagovorila mladju sestru (tj. mene) da požuri sa tim heklanjem, kad već izmišlja nove tunike!

Mustrica je od nekog šala! Ko još kod nas pa nosi takve šalove, one što se ogrnu, pa prebace preko ruku... meni se svidjaju, moraću da počnem da ih "praktikujem".

 Tačnije, ideju sam "tražila" onako usput, dok sam heklala! I sve u svemu, ispalo je ovo:

 Jako sam zadovoljna! Dužina je baš kako treba, preko... khm... najšireg dela. Boja je prilično zahvalna, a to što su rukavčići dovde dokle su, e to je zbog količine konca. I ovako je ovo neki "zaostatak" od ko zna kada! Kvalitetan zaostatak, naravno!

Kad seka bude obukla, slikaću. Prvo moram da joj sašijem i haljinu za ispod, iako ja lično smatram da bi bilo lepše da nosi preko pantalona. Do tada, evo malo ovako... uf, uf... 

 (Bila fotka, ali sam je skinula zbog presvlačenja... veša!!!)

I... voli Vas vaša Domaćica!

U mojoj kući još nema trpezarijskog stola. Dok završimo renoviranje prizemlja, pa odlučimo šta, gde, kako, možda će nekad doći na red i trpezarijski sto.

A ako ga ne budem imala, ovaj stolnjak će i dalje biti u ormaru.

U njega je "uheklana" jedna ljubav...

... pa jedna patnja!

I najzad, jako sam ponosna na samu sebe jer sam ga uradila!